Филм који је у прилогу овог чланка се тиче социологије, али и психологије, комуникације – и вербалне и невербалне, исказивања емоција али и социјалне интелигенције, перцепције, али и когниције… Негде је на пола пута између универзалног и личног! Познавање, али и поштовање правила, и писаних и оних неписаних, олакшава живот у групи, но уме да буде истовремено и извор непријатности ако правила једне групе демонстрирамо и очекујемо у другој.
Интелигенција је слојевита појава, ни мало црно – бела. Споре се научници још увек око њене природе – да ли је реч о једном, јединственом фактору интелигенције који одређује наше функционисање и категорише нас као успешне или неуспешне у некој области (да избегнемо појам интелигентне или неинтелигентне) или за различите области живота имамо потпуно независне интелектуалне факторе. Заговорници ове друге теорије тврде да у некој области можемо имати високо натпросечна постигнућа, а у другој, сасвим нормално, исподпросечна.
Ова дилема је само један аспект слојевитости интелигенције као психичког феномена. Ствар се прилично усложњава када узмемо у обзир евентуално постојање нечега што је још увек ствар спекулације у научним круговима, а односи се на постојање емоционалне и социјалне интелигенције. Прва се односи на сналажење у препознавању туђих емоција, али и управљању нашим сопственим емоцијама. Друга, њој врло блиска, је ствар испољавања свега наведеног у контексту социјалног окружења.
Ово је право место да се човек запита – рађамо ли се са нашим способностима или их стичемо? У којој мери култура којој припадамо боји наше доживљавање живота и света и наше понашање? Постоје ли универзалне шеме понашања чији корени сежу у генетику прапочетака или су оне локалног карактера?
Чини се да је овде дилема много, али ипак је једно јасно: од интелигентне особе се очекује да ова правила сопствене културе познаје и да их поштује! Од оне чији су интелектуални капацитети далеко исподпросечни, тако нешто се и не тражи, а сва њена нехотична непоштовања ових неписаних правила се – толеришу!
Како је само питање на пола пута између овога и онога са почетка овог текста, онда је и одговор такав – има универзалности људског понашања донекле, али је и много тога културолошки условљено. Јасне границе нема, а врло је вероватно да се оно мења и на временској димензији. Елементи невербалне комуникације, који имају јаку ноту универзалности, имају и овај културолошки специфичан, па и лични печат. До које мере интракултурна доследност која уређује и олакшава међуличну комуникацију, може постати извор интеркултурних заврзлама, показује управо следећи видео!
ПсихоБлогија 
2 коментара (+додајте свој?)