Како и чиме нахранити мозак?

Да би наш мозак био гладан информација, али и да би их добро „сварио“, морамо се потрудити да га стварно добро нахранимо. Ту се, пре свега, мисли на бројне витамине, минерале и остале хранљиве материје које су од изузетне важности за одржавање менталне свежине. Када мало боље размислимо о избору намирница о којима је реч у следећој презентацији, схватићемо да се човек некада тако и хранио. У суштини, јео је мало, али квалитетно, а ми данас једемо много и неквалитетно.

Ако се, за почетак, потрудимо да уместо парчета колача или кесице Чипса поједемо шаку бадема, већ смо начинили први корак!

 

 

Advertisements

Мала, велика, вечита деца

Мала, велика, вечита деца

Даунов синдром

Даунов синдром - Google претрага

Просечну интелигенцију чини опсег умног количника од 90 до 110 јединица. Међутим, распон нормалне интелигенције креће се од 70 до 130. Све испод 70 јединица чини менталну ретардацију, тј, заосталост у интелектуалном развоју, а изнад 130 је обдареност, талентованост, некад и гениjалност.

Статистика каже да је 68% становништва у опсегу од 85 до 115 јединица, а у распону од 70 до 130 је 95% људи. Преосталих 5% чине умно заостали и умно надарени.

Умна заосталост

У овој категорији су сви они чији је умни количник испод 70 јединица.  До скоро су се за различите категорије умне заосталости користили одређени изрази који данас имају прилично погрдно значење, па су елиминисани из званичне употребе (дебил, морон, имбецил, идиот). Ипак, не треба да чуди ако се још увек негде наиђе на њих, јер су људи, па и стручњаци, често тешко спремни да мењају једном научене обрасце. Такође, често се у оквиру стручних кругова мења и званичан појам којим ће се окарактерисати овај део популације. Током времена, у употреби су различити термини – душевна заосталост, ментално заостали људи, ментално ретрадирани, људи ометени у (менталном) развоју, инвалидна лица, лица са посебним потребама, лица са хендикепом, итд, итд. Често различита терминологија доводи и до различитог погледа на овај део популације како код широке, тако и код стручне јавности па, неретко, доводи и до низа практичних последица које се односе на третман и положај ових лица у друштву.

Велики проблем овог дела популације је маргинализованост и изоппштеност из опште друштвених збивања. Ова лица се отежано школују, а велики број њих се не школује уопште; отежано им је запошљавање, боље рећи, само мали број њих постаје финансијски независтан и сам привређује, па су и новчано и на сваки други начин зависни од својих породица.

У не малом броју случајева додатне потребе ових особа су велике у виду разних помагала, инвалидских колица, пелена које неки од њих доживотно носе, што изискује додатне трошкове. Како старање о њима захтева целодневни ангажман, мајке често раде скраћено или напуштају посао да би се о њима декватно старале, што финансијски додатно отежава ионако велике потешкоће ових породица. Примећено је да, под оваквим условима породичног живота који је лишен опуштености и лагодности и, често, под неиздрживим притиском додатних обавеза, не мали број очева, најпре ментално и емоционално, а онда и физички, напушта овакве породице.

Велики практични проблем ових лица је то што им родитељи у једном моменту толико остаре да не могу више да се на задовољавајући начин старају о њима, а често у породици нема више никога ко би бригу о њима преузео. Одређен број овакве деце бива потпуно напуштен од стране својих родитеља и препуштен држави на старање.  

Ево још једног проблема о коме мало ко размишља: шта се дешава када се овакво лице заљуби и пожели да заснује брак и породицу или, бар, да буде у вези са неким. Замислите са колико страхова родитељи овакве „деце“ (која у једном моменту напуне 20, 25 година иако су ментално на узрасту детета од 12-14 година), схвате да њихово чедо гаји одређене емоције према некој особи супротног пола. Ту су дилеме – шта учинити, дозволити или не, ако да – до које мере, да ли их пустити да буду сами, да ли им дозволити да сами оду негде, у обичну шетњу, шта ако пожеле нешто више од тога? То су све дилеме које по некад муче и родитеље деце која немају ни један проблем интелектуалне природе, а замислите какве су у овом контексту! То су дилеме на које, најчешће, нема одговора, а за њима следи патња и депресија тих лица која умеју да воле, без обзира на све, некад и чистије и отвореније јер нема интелектуалних и моралних ограничења каквих има код просечно интелигентних.

Инклузија

У последње време се доста инсистира на укључивању ових лица у нормалне токове живота, мењају се обрасци њиховог школовања, па се ради на томе да лако ометена лица, по посебним програмима, похађају регуларне школе уместо досадашњих „специјалних“, а да се у њима (мада овај термин „специјална школа“ формално више не постоји) нађу деца која до сада нису уопште била обухваћена школовањем (умерено и тешко ретардирани), где би се, према својим развојним могућностима, оспособљавали за различите активности и социјализовали.

Што се запошљавања тиче, уводи се обавеза да на одређен број запослених лица у приватном сектору, мора да се нађе једно или више лица са посебним потребама којима би се доделили адекватни послови прилагођени њиховим способностима. Приватна лица се од стране државе стимулишу на разне начине не би ли ангажовали лица са посебним потребама (ослобађају се дела пореза, дотира им се плата за такво лице у трајању од две године и слично, а у случају непоштовања законских обавеза се и кажњавају).  Цео процес назива се инклузија. Може се рећи да је код нас још увек у повоју и да се мора још много чекати док стварно не заживи и док општа популација не измени своје предрасуде према ментално ометеним лицима и прихвати их као било које друге своје суграђане.

Ево још једног запажања – категоризацијом ова лица добијају статус особа са одређеним степеном инвалидности, што им може донети одређене бенефите у финансијском погледу, али у имовинско-правном, они се третирају као правно неспособна лица. Сву правну одговорност у њихово име сноси лице које се о њима стара. Старатељ је најчешће родитељ, али и не мора бити – може то бити брат, сестра или неки други рођак или, чак, држава, ако особа нема никог ближег ко би био погодан за ту функцију. То значи да се такво лице које нема правну одговорност, не може ни удати ни оженити без дозволе старатеља, не може ни продати ни купити неку покретну или непокретну имовину, не може самостално наћи запослење ни донети било коју правно важећу одлуку и још много тога. Нажалост, у овом погледу могуће су и злоупотребе и манипулације.

Не треба занемарити став средине према лицима ометеним у развоју и њиховим породицама. Још се код нас среће срамота породице када се роди дете које је ометено и још увек је у средини присутна осуда, избегавање, изопштавање из разних друштвених збивања, исмевање, задиркивање и остало. Временом ове породице остају без пријатеља и сужавају комуникацију само на ужи круг породице.  Погледајте о чему говори текст на овом линку!

 Постоји негде тврдња да се степен цивилизованости једног друштва мери према његовом одоносу према старим и хендикепираним лицима. Пробајте сами да одредите где се налази наше друштво у односу на тај цивилизацијски контекст!