Дивља деца

На развој личности, његове различите аспекте – вештине, способности, особине, склоности, итд, генерално гледано, утичу три фактора:

  • генетика
  • средина
  • лична активност

Сва три фактора важна су у одређеној мери и ниједан не можемо занемарити при развоју било које функције. Уколико за неку способност имамо добре генетске предиспозиције, изузетно је важно да се интензивно ради на њиховом остваривању – вежбањем, усмеравањем од стране, најпре, радотеља, а онда и свих осталих инстанци социјалног окружења. Уколико вежбање изостане, вештина се, ма како била добро генетски припремљена, неће бити развијена. Вежбање је у почетку усмеравано од стране родитеља и осталих друштвених фактора (школа, другови, медији), а онда појединац постаје способан да сам донекле управља развојем своје личности.

Шта се дешава са личношћу уколико изостане подстицај из средине није могуће експериментално проверити. Експерименти такве врсте били би крајње неетички. Прилику за овакве анализе дају природни експерименти који се десе сами од себе, а човек их искористи у научне сврхе. Такав пример дају случајеви дивље деце, која су, игром случаја, отишла из својих породица (изгубила се, украдена па остављени..), а онда нађена после извесног броја година. Први такав случај је добро познат кроз мит о Ромулу и Рему. Мало је познато да је филм о Тарзану или Моглију настао на основу истинитих догађаја, а било их је кроз историју неколико. У савременом добу познати су случајеви Џини која је живела скривена у својој породици пуних 15 година, у соби са једним кревецем, столицом, столом, без иједне играчке, без комуникације са родитељима, храњена само кашицама за бебе. Када је откривена, одузета је родитељима и почело се са њеном социјализацијом која је ишла веома отежано. Како је прошао „критични период“ за развој многих функција, она никада није научила да говори као друга деца, усправно да хода, нити је развила социјалне вештине. Може се рећи  да је код ње, због занемаривања и неподстицајне средине, дошло до појаве псеудоретардације.

Други случај се десио у Украјини седамдесетих година када је нађена Оксана, девојчица која је отишла из своје породице са 2 године и коју су одгајиле кује. Када је нађена, понашала се и оглашавала као пас. Међутим, како је прве две године живота провела у породици, Оксана је неке функције развила, успорено, отежано, недовољно, али их је развила.

Следе филмови о ове две девојчице.

Џини:

Оксана:

Advertisements

Ја и други или – како се уклопити а не одрећи се себе?

Утицај фактора средине на понашање појединца збиља може бити јак. Средина делује преко појединаца који нас окружују и битни су нам мање или више. Они могу отворено исказивати директиве да се понашамо на одређен начин (као што то чине родитељи), но ти утицаји су у животу често много скривенији а очекивања других да се понашамо на одређени начин прећутна. Тада ступа на сцену несвесна побуда да се уклопимо у друштво, да се не издвајамо из групе којој припадамо, делује страх од одбацивања или страх од ауторитета који својим супериорним положајем налаже да се понашамо на одређени начин.
Ово уклапање појачано је чињеницом да сви у животу имамо неке улоге које подразумевају и одређена понашања и то је сасвим нормална појава. Тако се дешава да почнемо да показујемо одређен репертоар понашања тек када добијемо неку животну улогу – мајка постаје брижна на одређен начин када добије дете, мушкарац и жена мењају своје понашање када заснују брак, од запосленог се очекује један вид понашања, од надређених – други а понашање прилагођавамо и животном добу. Коначно, људи се сматрају онолико успешним колико добро играју улогу која им је намењена, иако има и погрешно схваћених улога. Наравно, у свим тим променама и адаптацијама појединац задржава и своју индивидуалност, али у којој мери ће остати „свој“ а у којој ће се флексибилно прилагодити условима, зависи од читавог низа фактора – особина личности, саме ситуације и улоге, животног момента, и другог. Ту је питање мере изузетно важно и управо од ње зависи да ли ћемо на тој клацкалици одржати равнотежу.
Свим овим питањима бави се социјална психологија и њене подгране – психологија групе, али и психологија масе, чак и руље. Захваљујући истраживањима на овом пољу зна се да су људи у групи способни толико да промене и прилагоде своје понашање да своју индивидуалност доведу до нивоа непрепознатљивости, толико да се и сами над собом зачуде када та ситуација прође.
Ево два чувена експеримента која лепо одсликавају ово о чему причамо.
Прво је истраживање спровео Стенли Милграм који је испитивао послушност ауторитету која образованог, одраслог појединца може да доведе до тога да непознатом човеку који је погрешио зада смртоносну дозу струјног удара само зато што је то наложио човек од ауторитета.
Други експеримент је спровео Филип Зимбардо и открио постојање „луциферовог ефекта“ којим је показао да сваки појединац има у себи потенцијал да буде зао и да ће тај потенцијал испољити само да му живот понуди такву улогу. Због бруталности коју је неочекивано провоцирао и која је надмашила све границе, овај експеримент је пре времена прекинут. Искрено, ово откриће прилично плаши!

Оба ова експеримента лепо објашњавају психологију појединца и групе за време рата и осталих масовних дешавања и чињеницу да су људи, а некада и читави народи, спремни да страдају за велику идеју или великог вођу.

Погледајте оба филма и запитајте се да ли сте некад у животу реаговали другачије од онога како бисте реаговали као усамљени појединац и да ли сте некад зажалили због понашања које су вам други испровоцирали. То је питање подложности конформизму који је, додуше, друштвено неизбежан. Но, није свеједно до које мере је неко конформиста или антиконформиста јер обе крајности имају своју цену и своје предности и мане. Како се уклопити, а не одрећи се дела себе је питање за које нема јединственог рецепта. Можда ће послужити сугестија да са мало више пажње и свести о себи деламо, планирамо понашање и анализирамо га. Човеку је, ипак, дата слобода воље и право да је користи све док то не угрожава друге.

Стенли Милграм:

Филип Зимбардо:

Значај раног искуства за учење и развој интелигенције и других способности

Додатни материјал за часове психологије за моје ученике, али и остале….

Не треба бити посебно мудар да би се закључило да на развој личности утичу, како гени које добијамо наслеђем од родитеља и других предака, тако и окружење у ком одрастамо. Не мање важан фактор је и лична активност на саморазвоју који постаје веома важан од адолесценције на даље.

Али, шта би се десило уколико би утицај средине, у оној форми која је пожељна, сасвим изостао? Уколико би, на пример, током одрастања у потпуности изостао утицај људског фактора на одрастање (родитеља и осталих у окружењу)? Да ли би се развили потенцијали генима дати? Наравно да би експеримент тог типа био незамислив у етичком погледу, али живот је, на жалост, обезбедио прилично сурове, природне експерименте из којих можемо много научити. Још од 18. века па до данас познато је неколико случајева дивље деце коју су одгајале животиње, попут Тарзана. У моменту када су нађена, деца су била различитог узраста и одмах се кренуло са процесом социјализације,  учења различитих вештина и развијања способности. Успех је био различит и зависио је од узраста у ком је дете нађено. У свим случајевима јасно је да је недостатак ране стимулације и одсуство вежбања различитих способности у њиховом критичном периоду (времену када је идеално вежбати неку способност), оставило неизбрисив траг. Немогућност да се способности накнадно вежбају последица је другачијег формирања мождане масе и изостанка свих оних синапси које би се створиле да је учење било заступљено у мери у којој је то потребно и нормално.

Следећа два филма, један краћи, други у трајању од 45 минута, говоре врло сликовито о случајевима неколико дивље деце. На питања типа:

– може ли се надокнадити пропуштено и

– да ли су нам гени довољни за развој потенцијала

дају јасан одговор.

Погледајте и размислите да ли чините све да своје, генетски дате, потенцијале развијате у довољној мери!