Дивља деца

На развој личности, његове различите аспекте – вештине, способности, особине, склоности, итд, генерално гледано, утичу три фактора:

  • генетика
  • средина
  • лична активност

Сва три фактора важна су у одређеној мери и ниједан не можемо занемарити при развоју било које функције. Уколико за неку способност имамо добре генетске предиспозиције, изузетно је важно да се интензивно ради на њиховом остваривању – вежбањем, усмеравањем од стране, најпре, радотеља, а онда и свих осталих инстанци социјалног окружења. Уколико вежбање изостане, вештина се, ма како била добро генетски припремљена, неће бити развијена. Вежбање је у почетку усмеравано од стране родитеља и осталих друштвених фактора (школа, другови, медији), а онда појединац постаје способан да сам донекле управља развојем своје личности.

Шта се дешава са личношћу уколико изостане подстицај из средине није могуће експериментално проверити. Експерименти такве врсте били би крајње неетички. Прилику за овакве анализе дају природни експерименти који се десе сами од себе, а човек их искористи у научне сврхе. Такав пример дају случајеви дивље деце, која су, игром случаја, отишла из својих породица (изгубила се, украдена па остављени..), а онда нађена после извесног броја година. Први такав случај је добро познат кроз мит о Ромулу и Рему. Мало је познато да је филм о Тарзану или Моглију настао на основу истинитих догађаја, а било их је кроз историју неколико. У савременом добу познати су случајеви Џини која је живела скривена у својој породици пуних 15 година, у соби са једним кревецем, столицом, столом, без иједне играчке, без комуникације са родитељима, храњена само кашицама за бебе. Када је откривена, одузета је родитељима и почело се са њеном социјализацијом која је ишла веома отежано. Како је прошао „критични период“ за развој многих функција, она никада није научила да говори као друга деца, усправно да хода, нити је развила социјалне вештине. Може се рећи  да је код ње, због занемаривања и неподстицајне средине, дошло до појаве псеудоретардације.

Други случај се десио у Украјини седамдесетих година када је нађена Оксана, девојчица која је отишла из своје породице са 2 године и коју су одгајиле кује. Када је нађена, понашала се и оглашавала као пас. Међутим, како је прве две године живота провела у породици, Оксана је неке функције развила, успорено, отежано, недовољно, али их је развила.

Следе филмови о ове две девојчице.

Џини:

Оксана:

Други онлајн тест из психологије

Пред вама је тест са 18 питања о мишљењу и интелигенцији. Анализирајте питања и покушајте да на свако одговорите. Непотпуни одговори се не признају, а коректно и тачно попуњен тест обезбеђује вам још један црвени плусић

Тест знања о мишљењу и интелигенцији

Властита интелигенција је, често, осетљива тачка коју човек љубоморно чува. Поједини су са леве стране оног звона Гаусове криве расподеле интелигенције у популацији, попут овог медењачета са доње слике које има Даунов синдром и IQ који је, најчешће, у домену лаке или умерене ретардације. Више о Дауновом синдрому прочитајте на следећем линку: http://www.pravapomoc.rs/pitali-ste/daunov-sindrom-kod-dece/ 

Друге је Бог обдарио генијалношћу – интелигенцијом од преко 160 IQ јединица, попут чувеног астрофизичара, Стивена Хокинга на десној слици, коме је, са друге стране, одузео много тога од телесне лагодности. О њему прочитајте нешто више на доле датом линку;

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:536011-Stiven-Hoking-Telo-u-kolicima-misli-medju-zvezdama

Ипак, највећи део популације је негде између ове две крајности. Било како било, ви ћете имати прилику да проверите ваш интелектуални статус, а овога пута – реч је о провери друге врсте.

Пред вама је нова вежба и провера знања из психологије, овога пута реч је о областима мишљења и интелигенције. Тест има 18 питања и сва су обавезна. Као и прошлог полугодишта, за коректно урађен тест добијате један црвени плусић (+) у мојој свесци, а за 3 таква прикупљена + следи и оцена.

Рок: до 20. марта!

Ваша проф. психологије, Симонида Вукобрат жели вам успешно решен тест.

Интелигенција – нека питања за размишљање

Интелигенција је тема која буди пажњу, интригира, неке и оптерећује. Ако ништа друго, већина се бар једном запитала: „Колики је мој ниво интелигенције? Да ли је, бар, просечан?“ , а онда следи и питање: „Шта могу да урадим да то побољшам?“. Ово последње, тиче се фактора који утичу на развој и ниво интелигенције. Њих смо помињали у претходној (енглеској) презентацији о интелигенцији: гени, средина и лична активност. На први  тешко можемо да утичемо – гене смо добили такве какви су, али можемо да утичемо делимично на средину. Ево начина: утичући на обликовање неких својих особина, бирајући, рецимо, места на која ћемо излазити, књиге које ћемо прочитати, образовне садржаје које ћемо себи приуштити, школе, факултете, изложбе… али и друштво у коме ћемо се кретати и које, итекако, утиче на наше животне изборе. Средина утиче на нас, а и ми на средину, па је све то прожето трећим фактором – личном активношћу!

О свему томе причамо на часовима, а овде ћете имати прилику да погледате поново филм о деци која су осујећена лошим, неадекватним или изостајућим  срединским утицајима у раном детињству  – случајеви Оксане (Украјинке коју су одгајили пси) и Џини (девојке која је држана затворена у празној соби без ичега осим кревета и столице и храњена кашицама све до својих 12-13 година, када је нађена). За оне који нису одгледали прву, енглеску презентацију, то ће бити и први пут, па га због тога и понављам, мада је овде дата  друга, мало шира верзија филма са неуролошким објашњењима па саветујем да је сви погледате.

Друга два филма се односе на момка Данијела Тамета који један од најпознатијих данашњих саванта (нађите сами знчење појма „савант“). Рођен је са Аспергеровим синдромом, врстом аутизма и због тога имао врло тешко одрастање, пуно неразумевања околине и одбацивања, задиркивања. Применом теста интелигенције обично се утврди да је таква особа умерено ретардирана (IQ – 30-49), а испод тог резултата крије се, неретко, геније за неку област. Погледајте филмове о Данијелу Тамету и откријте за шта он то има изванредне способности.

На крају, ево и два линка ка чланцима једног одличног сајта Татјане Петров „Надарена деца“. Први чланак разматра питање са почетка чланка – Шта то све може да утиче на крајњи резултат – http://nadarenadeca.com/inteligencija-i-ucenje-razliciti-pogledi-i-perspektive/

Други чланак вам пружа могућност да истестирате свој музички таленат  за који аутор Хауард Гарднер тврди да представља једну  од 7 независних интелектуалних способности: http://nadarenadeca.com/testirajte-muzicke-sposobnosti-za-6-minuta/

Наведени сајт топло препоручујем за даље истраживање!

Гени, средина и њихов утицај на интелигенцију

У каквом су саодносу гени и средина по питању њиховог утицаја на интелигенцију? Питање значаја наведених фактора за развој личности уопште окупира, како стручњаке, тако и „обичне“ људе одувек, а правог, потпуног и недвосмиленог одговора још увек нема.

Презентација коју су приредили ученици одељења другог-4 наше гимназије, Милан Ристић и Никола Рашковић, уз моје менторство, је покушај да  се овој тематици приближимо. Презентацијом је направљен спој са предметом Енглески језик, па отуда у њој делови текста и тумачење речи на енглеском језику. Оно што не може да се чује у форми презентације постављене на блогу су аудио-сегменти, а видео чија је почетна секвенца видљива на претпоследњем слајду се покреће кликом на линк на претходној, 18. страници.

TED – наука и деца, наука и игра

Дечја размишљања су сродна размишљањима великих научника, а она се, уз тако озбиљна промишљања још и играју и забављају, што одрасли забораве!
Овај клип је посвећен дечјем виђењу науке, смелости и храбрости да се постигне циљ и потреби да се наука доживи као нешто бескрајно лепо!

Захваљујем колегиници Татјани Петров и њеном дивном блогу о надарености  (на адреси http://krozmojuprizmu.wordpress.com/2013/01/19/nauka-je-za-svakoga-ukljucujuci-i-decu/#more-4542) за овај видео који је одатле преузет са циљем да се шири идеја о томе да је бављење „озбиљним питањима“ доступно и дозвољено свакоме. Да ли ће се одговори наћи, можда није ни битно, важно је да питамо јер то човека вуче напред у развоју, далеко од менталне учмалости.

Видео

Социјална интелигенција и невербална комуникација

Филм који је у прилогу овог чланка се тиче социологије, али и психологије, комуникације – и вербалне и невербалне,  исказивања емоција али и социјалне интелигенције, перцепције, али и когниције… Негде је на пола пута између универзалног и личног! Познавање, али и поштовање  правила, и писаних и оних неписаних, олакшава живот у групи, но уме да буде истовремено и извор непријатности ако правила једне групе демонстрирамо и очекујемо у другој.

Интелигенција је слојевита појава, ни мало црно – бела. Споре се научници још увек око њене природе – да ли је реч о једном, јединственом фактору интелигенције који одређује наше функционисање и категорише нас као успешне или неуспешне у некој области (да избегнемо појам интелигентне или неинтелигентне) или за различите области живота имамо потпуно независне интелектуалне факторе. Заговорници ове друге теорије тврде да у некој области можемо имати високо натпросечна постигнућа, а у другој, сасвим нормално, исподпросечна.

Ова дилема је само један аспект слојевитости интелигенције као психичког феномена. Ствар се прилично усложњава када узмемо у обзир евентуално постојање нечега што је још увек ствар спекулације у научним круговима, а односи се на постојање емоционалне и социјалне интелигенције. Прва се односи на сналажење у препознавању туђих емоција, али и управљању нашим сопственим емоцијама. Друга, њој врло блиска, је ствар испољавања свега наведеног у контексту социјалног окружења. 

Ово је право место да се човек запита – рађамо ли се са нашим способностима или их стичемо? У којој мери култура којој припадамо боји наше доживљавање живота и света и наше понашање? Постоје ли универзалне шеме понашања чији корени сежу у генетику прапочетака или су оне локалног карактера? 

Чини се да је овде дилема много, али ипак је једно јасно: од интелигентне особе се очекује да ова правила сопствене културе познаје и да их поштује! Од оне чији су интелектуални капацитети далеко исподпросечни, тако нешто се и не тражи, а сва њена нехотична непоштовања ових неписаних правила се – толеришу!

Како је само питање на пола пута између овога и онога са почетка овог текста, онда је и одговор такав – има универзалности људског понашања  донекле, али је и много тога културолошки условљено. Јасне границе нема, а врло је вероватно да се оно мења и на временској димензији. Елементи невербалне комуникације, који имају јаку ноту универзалности, имају и овај културолошки специфичан, па и лични печат. До које мере интракултурна доследност која уређује и олакшава међуличну комуникацију, може постати извор интеркултурних заврзлама, показује управо следећи видео!

Посетили смо Звечанску, Дом за децу без родитељског старања

Пред Нову годину 2012. колегиница Љиља Петровић (грађанско васпитање) и ја смо имале задовољство да са ученицима наше, 15. београдске гимназије, посетимо  Дом за  незбринуту децу у Звечанској улици.  Заправо, ова деца су веома збринута и поред чињенице да о њима не брину родитељи као природни старатељи!

Звечанска је установа за децу без родитељског старања. Ту бораве деца која или немају родитеље или они о њима из неког разлога не могу да брину, а међу њима има  доста деце која имају извесне сметње у развоју. О њима се 24 сата дневно брине велики тим сестара, лекара, педагога  и осталих стручњака, а посао овог профила је изузетно захтеван и напоран и у физичком и у емотивном погледу, иако одише племенитошћу. Од деце, захваљујући ангажовању ових људи племенитог срца, ова мала бића постају мали људи који уче, сазревају и налазе свој пут којим се отискују у свет одраслих, као и сви остали.

Стигли смо тамо око пола 10 и ту нас је дочекала велика група насмејане деце узраста од 2 до 5 година.  Иако су наши ученици у посету кренули са великом дилемом и зебњом како ће емотивно реаговати на децу, њихови осмеси су им измамили осмехе, радост и просту жељу да се играју и та мала бића задовоље на једноставан, детињи начин. Чинило се као да и немају другог избора него да им се приближе на најједноставнији, најљудскији, најчистији начин, онако како то само деца знају, јер – и једни и други су деца.

Данима су се у нашој гимназији прикупљали и правили пакетићи,  доносиле играчке  из детињства које су чучале по  орманима и чекале неку другу децу да се са њима играју. У томе је са радошћу и под утиском  неке посебне мисије  учествовао велики број наших ученика.  За то им хвала! Хвала им и у име те дечице, мада је њихов осмех захвалност сам по себи, али хвала им и у наше име, јер је то доказ да наша прегнућа да децу не само образујемо него и васпитамо, дају резултате. Скупљале су се и паре од којих смо им однели слаткише којима су они засладили тих сат-два  заједничке игре, што свакако не може да има надокнади сласт уживања у родитељској љубави, али може да им пружи искрицу среће што неко на њих мисли. Умазаних лица од увета до увета и истог таквог осмеха, ширили су ручице и утољавали емотивну глад. Срећни су били малишани, али и наши гимназијалци. Можда је то код неких побудило жељу да се посвете хуманитарном раду или усмерило њихов будући професионални развој, а оно што је сигурно је да ће се пар девојака наше гимназије укључити у волонтерску службу која пружа велику помоћ особљу у раду са децом.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Иначе, у последње време се инсистира на томе да се деца што пре усвоје јер и поред пажње коју имају, Дом ипак није идеално место за одгајање деце.

Деца без сметњи се релативно лако усвајају након темељне провере будућих родитеља, али је проблем када треба усвојити дете са сметњама у развоју. Такву нашу децу углавном усвајају странци који имају добре финансијске предуслове за њихово лечење и третмане који су им некада преко потребни.  Неусвојена деца се, када мало порасту, премештају у друге домове, што може врло неповољно да делује на њих, јер се тако по други и трећи пут чупају ионако ослабљени корени њихове личности.

Деца са сметњама у развоју у Дому могу остати доживотно, уколико се неко од старатеља, тј. чланова породице не прихвати обавезе да се стара о њима. Они без сметњи, изложени су суровој стварности – када напуне 18 година Дом напуштају и, најпре у становима које финансира држава могу да живе, бораве и раде, а након истека тог рока се суочавају са чињеницом да морају себи да нађу стан, запослење, да сами морају себи да обезбеде ручак, гардеробу и све остало што чини живот. Када човек све то има, он мисли да је то природно и да никако другачије и не може бити. Али, итекако може. Мислим да је то прећутна порука са којом ученици наше гимназије оду из Дома, свесни да, ако имају родитеље, какву-такву породицу са примањима мањим или већим, свеједно – заправо имају све предуслове света да буду безбрижни и да о тим примарним стварима преживљавања, бар у младости не размишљају претерано!!

Постоји још један вид збрињавања деце – хранитељство. То функционише на следећи начин: хранитељи узму децу на одгајање и брину се о њима као прави родитељи, и за то добијају новчану надокнаду.  Деца у таквим породицама остају до 18-те године, а након тога би требало да су оспособљена да се старају сама о себи. Ипак,  емотивне везе чине своје па у великом броју случајева  деца остају трајно у тим породицама. У Звечанској смо имали прилику да присуствујемо адаптацији двоје деце близанаца на нову породицу хранитеља који их, за почетак, обилазе у Дому, а када се навикну једни на друге постепено ће се од Дома одвајати до коначног одласка у породицу.

Након свега, срећна сам што смо радошћу испунили мала дечја срца.

Иако ми није дато да судим, остајем са питањем на које прави одговор немам: како неко може да остави своје чедо које 9 месеци носи поред свог срца, коме подари живот, коме чује први плач?? Једино разумно оправдање  је да је боље и тако него да га још пре рођења осуди на смрт!!

За више информација о Дому, посетите њихов сајт: http://www.zvecanska.org.rs/

 Ми са нестрпљењем чекамо нови одлазак у Звечанску!

Мала, велика, вечита деца

Мала, велика, вечита деца

Даунов синдром

Даунов синдром - Google претрага

Просечну интелигенцију чини опсег умног количника од 90 до 110 јединица. Међутим, распон нормалне интелигенције креће се од 70 до 130. Све испод 70 јединица чини менталну ретардацију, тј, заосталост у интелектуалном развоју, а изнад 130 је обдареност, талентованост, некад и гениjалност.

Статистика каже да је 68% становништва у опсегу од 85 до 115 јединица, а у распону од 70 до 130 је 95% људи. Преосталих 5% чине умно заостали и умно надарени.

Умна заосталост

У овој категорији су сви они чији је умни количник испод 70 јединица.  До скоро су се за различите категорије умне заосталости користили одређени изрази који данас имају прилично погрдно значење, па су елиминисани из званичне употребе (дебил, морон, имбецил, идиот). Ипак, не треба да чуди ако се још увек негде наиђе на њих, јер су људи, па и стручњаци, често тешко спремни да мењају једном научене обрасце. Такође, често се у оквиру стручних кругова мења и званичан појам којим ће се окарактерисати овај део популације. Током времена, у употреби су различити термини – душевна заосталост, ментално заостали људи, ментално ретрадирани, људи ометени у (менталном) развоју, инвалидна лица, лица са посебним потребама, лица са хендикепом, итд, итд. Често различита терминологија доводи и до различитог погледа на овај део популације како код широке, тако и код стручне јавности па, неретко, доводи и до низа практичних последица које се односе на третман и положај ових лица у друштву.

Велики проблем овог дела популације је маргинализованост и изоппштеност из опште друштвених збивања. Ова лица се отежано школују, а велики број њих се не школује уопште; отежано им је запошљавање, боље рећи, само мали број њих постаје финансијски независтан и сам привређује, па су и новчано и на сваки други начин зависни од својих породица.

У не малом броју случајева додатне потребе ових особа су велике у виду разних помагала, инвалидских колица, пелена које неки од њих доживотно носе, што изискује додатне трошкове. Како старање о њима захтева целодневни ангажман, мајке често раде скраћено или напуштају посао да би се о њима декватно старале, што финансијски додатно отежава ионако велике потешкоће ових породица. Примећено је да, под оваквим условима породичног живота који је лишен опуштености и лагодности и, често, под неиздрживим притиском додатних обавеза, не мали број очева, најпре ментално и емоционално, а онда и физички, напушта овакве породице.

Велики практични проблем ових лица је то што им родитељи у једном моменту толико остаре да не могу више да се на задовољавајући начин старају о њима, а често у породици нема више никога ко би бригу о њима преузео. Одређен број овакве деце бива потпуно напуштен од стране својих родитеља и препуштен држави на старање.  

Ево још једног проблема о коме мало ко размишља: шта се дешава када се овакво лице заљуби и пожели да заснује брак и породицу или, бар, да буде у вези са неким. Замислите са колико страхова родитељи овакве „деце“ (која у једном моменту напуне 20, 25 година иако су ментално на узрасту детета од 12-14 година), схвате да њихово чедо гаји одређене емоције према некој особи супротног пола. Ту су дилеме – шта учинити, дозволити или не, ако да – до које мере, да ли их пустити да буду сами, да ли им дозволити да сами оду негде, у обичну шетњу, шта ако пожеле нешто више од тога? То су све дилеме које по некад муче и родитеље деце која немају ни један проблем интелектуалне природе, а замислите какве су у овом контексту! То су дилеме на које, најчешће, нема одговора, а за њима следи патња и депресија тих лица која умеју да воле, без обзира на све, некад и чистије и отвореније јер нема интелектуалних и моралних ограничења каквих има код просечно интелигентних.

Инклузија

У последње време се доста инсистира на укључивању ових лица у нормалне токове живота, мењају се обрасци њиховог школовања, па се ради на томе да лако ометена лица, по посебним програмима, похађају регуларне школе уместо досадашњих „специјалних“, а да се у њима (мада овај термин „специјална школа“ формално више не постоји) нађу деца која до сада нису уопште била обухваћена школовањем (умерено и тешко ретардирани), где би се, према својим развојним могућностима, оспособљавали за различите активности и социјализовали.

Што се запошљавања тиче, уводи се обавеза да на одређен број запослених лица у приватном сектору, мора да се нађе једно или више лица са посебним потребама којима би се доделили адекватни послови прилагођени њиховим способностима. Приватна лица се од стране државе стимулишу на разне начине не би ли ангажовали лица са посебним потребама (ослобађају се дела пореза, дотира им се плата за такво лице у трајању од две године и слично, а у случају непоштовања законских обавеза се и кажњавају).  Цео процес назива се инклузија. Може се рећи да је код нас још увек у повоју и да се мора још много чекати док стварно не заживи и док општа популација не измени своје предрасуде према ментално ометеним лицима и прихвати их као било које друге своје суграђане.

Ево још једног запажања – категоризацијом ова лица добијају статус особа са одређеним степеном инвалидности, што им може донети одређене бенефите у финансијском погледу, али у имовинско-правном, они се третирају као правно неспособна лица. Сву правну одговорност у њихово име сноси лице које се о њима стара. Старатељ је најчешће родитељ, али и не мора бити – може то бити брат, сестра или неки други рођак или, чак, држава, ако особа нема никог ближег ко би био погодан за ту функцију. То значи да се такво лице које нема правну одговорност, не може ни удати ни оженити без дозволе старатеља, не може ни продати ни купити неку покретну или непокретну имовину, не може самостално наћи запослење ни донети било коју правно важећу одлуку и још много тога. Нажалост, у овом погледу могуће су и злоупотребе и манипулације.

Не треба занемарити став средине према лицима ометеним у развоју и њиховим породицама. Још се код нас среће срамота породице када се роди дете које је ометено и још увек је у средини присутна осуда, избегавање, изопштавање из разних друштвених збивања, исмевање, задиркивање и остало. Временом ове породице остају без пријатеља и сужавају комуникацију само на ужи круг породице.  Погледајте о чему говори текст на овом линку!

 Постоји негде тврдња да се степен цивилизованости једног друштва мери према његовом одоносу према старим и хендикепираним лицима. Пробајте сами да одредите где се налази наше друштво у односу на тај цивилизацијски контекст!

scoop.it