Посетили смо Звечанску, Дом за децу без родитељског старања

Пред Нову годину 2012. колегиница Љиља Петровић (грађанско васпитање) и ја смо имале задовољство да са ученицима наше, 15. београдске гимназије, посетимо  Дом за  незбринуту децу у Звечанској улици.  Заправо, ова деца су веома збринута и поред чињенице да о њима не брину родитељи као природни старатељи!

Звечанска је установа за децу без родитељског старања. Ту бораве деца која или немају родитеље или они о њима из неког разлога не могу да брину, а међу њима има  доста деце која имају извесне сметње у развоју. О њима се 24 сата дневно брине велики тим сестара, лекара, педагога  и осталих стручњака, а посао овог профила је изузетно захтеван и напоран и у физичком и у емотивном погледу, иако одише племенитошћу. Од деце, захваљујући ангажовању ових људи племенитог срца, ова мала бића постају мали људи који уче, сазревају и налазе свој пут којим се отискују у свет одраслих, као и сви остали.

Стигли смо тамо око пола 10 и ту нас је дочекала велика група насмејане деце узраста од 2 до 5 година.  Иако су наши ученици у посету кренули са великом дилемом и зебњом како ће емотивно реаговати на децу, њихови осмеси су им измамили осмехе, радост и просту жељу да се играју и та мала бића задовоље на једноставан, детињи начин. Чинило се као да и немају другог избора него да им се приближе на најједноставнији, најљудскији, најчистији начин, онако како то само деца знају, јер – и једни и други су деца.

Данима су се у нашој гимназији прикупљали и правили пакетићи,  доносиле играчке  из детињства које су чучале по  орманима и чекале неку другу децу да се са њима играју. У томе је са радошћу и под утиском  неке посебне мисије  учествовао велики број наших ученика.  За то им хвала! Хвала им и у име те дечице, мада је њихов осмех захвалност сам по себи, али хвала им и у наше име, јер је то доказ да наша прегнућа да децу не само образујемо него и васпитамо, дају резултате. Скупљале су се и паре од којих смо им однели слаткише којима су они засладили тих сат-два  заједничке игре, што свакако не може да има надокнади сласт уживања у родитељској љубави, али може да им пружи искрицу среће што неко на њих мисли. Умазаних лица од увета до увета и истог таквог осмеха, ширили су ручице и утољавали емотивну глад. Срећни су били малишани, али и наши гимназијалци. Можда је то код неких побудило жељу да се посвете хуманитарном раду или усмерило њихов будући професионални развој, а оно што је сигурно је да ће се пар девојака наше гимназије укључити у волонтерску службу која пружа велику помоћ особљу у раду са децом.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Иначе, у последње време се инсистира на томе да се деца што пре усвоје јер и поред пажње коју имају, Дом ипак није идеално место за одгајање деце.

Деца без сметњи се релативно лако усвајају након темељне провере будућих родитеља, али је проблем када треба усвојити дете са сметњама у развоју. Такву нашу децу углавном усвајају странци који имају добре финансијске предуслове за њихово лечење и третмане који су им некада преко потребни.  Неусвојена деца се, када мало порасту, премештају у друге домове, што може врло неповољно да делује на њих, јер се тако по други и трећи пут чупају ионако ослабљени корени њихове личности.

Деца са сметњама у развоју у Дому могу остати доживотно, уколико се неко од старатеља, тј. чланова породице не прихвати обавезе да се стара о њима. Они без сметњи, изложени су суровој стварности – када напуне 18 година Дом напуштају и, најпре у становима које финансира држава могу да живе, бораве и раде, а након истека тог рока се суочавају са чињеницом да морају себи да нађу стан, запослење, да сами морају себи да обезбеде ручак, гардеробу и све остало што чини живот. Када човек све то има, он мисли да је то природно и да никако другачије и не може бити. Али, итекако може. Мислим да је то прећутна порука са којом ученици наше гимназије оду из Дома, свесни да, ако имају родитеље, какву-такву породицу са примањима мањим или већим, свеједно – заправо имају све предуслове света да буду безбрижни и да о тим примарним стварима преживљавања, бар у младости не размишљају претерано!!

Постоји још један вид збрињавања деце – хранитељство. То функционише на следећи начин: хранитељи узму децу на одгајање и брину се о њима као прави родитељи, и за то добијају новчану надокнаду.  Деца у таквим породицама остају до 18-те године, а након тога би требало да су оспособљена да се старају сама о себи. Ипак,  емотивне везе чине своје па у великом броју случајева  деца остају трајно у тим породицама. У Звечанској смо имали прилику да присуствујемо адаптацији двоје деце близанаца на нову породицу хранитеља који их, за почетак, обилазе у Дому, а када се навикну једни на друге постепено ће се од Дома одвајати до коначног одласка у породицу.

Након свега, срећна сам што смо радошћу испунили мала дечја срца.

Иако ми није дато да судим, остајем са питањем на које прави одговор немам: како неко може да остави своје чедо које 9 месеци носи поред свог срца, коме подари живот, коме чује први плач?? Једино разумно оправдање  је да је боље и тако него да га још пре рођења осуди на смрт!!

За више информација о Дому, посетите њихов сајт: http://www.zvecanska.org.rs/

 Ми са нестрпљењем чекамо нови одлазак у Звечанску!

Advertisements

5 коментара (+додајте свој?)

  1. GlisZoz
    јан 04, 2012 @ 13:08:38

    Covek ni ne zna koliko u stvari ima, dok ne poseti ovakva mesta. Mi, deca koja imamo roditelje, koji mozda nisu uvek u mogucnosti da nam priuste sve, ali roditelje koji su uvek bili tu i koji ce uvek da nam pruze ljubav i podrsku, verovatno ne mozemo da zamislimo, kako je kada jednog dana shvatis da si ostavljen, jer te tvoji roditelji nisu zeleli ili iz nekog drugog razloga nisu mogli da te zadrze. Lepo je sto postoje ljudi, kao sto su zaposleni u Domu za nezbrinutu decu, koji se zaista odnose prema toj deci sa toliko paznje i sa takvom radoscu se igraju sa njima, kao da su i sami deca, i mislim da sa takvim stavom uspevaju koliko-toliko da im nadomeste nedostatak porodicne ljubavi i srece. Treba im odati svako priznanje na tome, jer je najtezi posao na svetu biti roditelj, a najlakse i najgore je kada postoji problem, ignorisati ga, ili okrenuti se i otici.

    Meni je drago, ako sam na tih sat-dva uspela barem malo da doprinesem njihivoj sreci, jer je meni jako lepo bilo sa njima. I bez obzira sto znam da me se oni posle nekog vremena vise nece secati, ja sam sigurna da ja njih hocu, a moram da kazem, posebno jedne male Nine, s kojom sam najvise vremena provela, crtajuci i pevajuci joj, koja je i kad smo odlazili mislila da se ja igram sa njom, pa mi se plezila i krivila usi, imitirajuci mene..Volela bih kad bismo mogli cesce da idemo u posetu toj dragoj deci, koja zasluzuju svu radost ovog sveta, kao i sva ostala deca. A bilo bi lepo, kad bi se i ostale skole prikljucile ovakvim, da kazem, dogadjajima, jer mislim da na taj nacin, ne samo da usrecujemo tu decu, nego na neki nacin pomazemo i sebi da uvidimo, koliko je u stvari malo potrebno da se bude srecan, i da samim tim vise cenimo ono sto imamo i sto nam je dato.
    Zelim svakom detetu da pozelim da se sto vise raduje i smeje, i da svi pronadju porodicu u kojoj ce biti voljeni i bezbrizni. I jos jednom (ako vec nisam), da pohvalim Vas, i prof. Ljilju za sve sto cinite svih ovih godina i sto znam da cete i ubuduce ciniti za tu decu. Bilo bi lepo kad bi sto vise ljudi sledilo vas primer.Puno pozdrava!

    Одговор

  2. simonidinpsihoblog
    јан 18, 2012 @ 17:30:25

    Драга Бисерка,
    Нисам сигурна на коју установу мислите. Ми смо професори и ученици 15. београдске гимназије, а у Звечанску смо ишли у посету. Иначе, ја у 15. гимназији предајем психологију и сваке године водим ученике другог, али и осталих разреда, у овакву посету.
    Ако мислите на неко дете које је у нашој гимназији, информације се не дају другим лицима. Ако мислите на неко дете које је смештено у Дому у Звечанској, то ћете морати њих да питате. У оквиру мог текста о посети Звечанској имате и линк који води до њихове он-лајн презентације, а тамо можете наћи и контакт телефон или успоставити са њима електронску везу.
    Поздрав.

    Одговор

  3. tatjana1968
    мар 26, 2012 @ 07:33:47

    Veoma dirljiv tekst.

    Одговор

  4. ivica karic'
    јан 26, 2015 @ 10:13:06

    Ja se zovem karic ivica od83 godine odrasosam udomu apelujem na sve dobre ljude da pomgnu deci bez staranja njima znaci mnogo vasa pomoc neodbacujte svoje malisane ja najbilje znam kako je kad odrastes bez roditelja zivot me je sada odveo u becu mnogo sam propatio kada sam izaso iz doma nisam imao gde da spavam . Sada sam svoj covek jer moja drzava mi nista dobro nije donela samo odbacivajne od drustva ovo je apel na drzavu da pomogne deci kada zavrse skolu da ne zavrse na ulicu

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: