Мала, велика, вечита деца

Мала, велика, вечита деца

Даунов синдром

Даунов синдром - Google претрага

Просечну интелигенцију чини опсег умног количника од 90 до 110 јединица. Међутим, распон нормалне интелигенције креће се од 70 до 130. Све испод 70 јединица чини менталну ретардацију, тј, заосталост у интелектуалном развоју, а изнад 130 је обдареност, талентованост, некад и гениjалност.

Статистика каже да је 68% становништва у опсегу од 85 до 115 јединица, а у распону од 70 до 130 је 95% људи. Преосталих 5% чине умно заостали и умно надарени.

Умна заосталост

У овој категорији су сви они чији је умни количник испод 70 јединица.  До скоро су се за различите категорије умне заосталости користили одређени изрази који данас имају прилично погрдно значење, па су елиминисани из званичне употребе (дебил, морон, имбецил, идиот). Ипак, не треба да чуди ако се још увек негде наиђе на њих, јер су људи, па и стручњаци, често тешко спремни да мењају једном научене обрасце. Такође, често се у оквиру стручних кругова мења и званичан појам којим ће се окарактерисати овај део популације. Током времена, у употреби су различити термини – душевна заосталост, ментално заостали људи, ментално ретрадирани, људи ометени у (менталном) развоју, инвалидна лица, лица са посебним потребама, лица са хендикепом, итд, итд. Често различита терминологија доводи и до различитог погледа на овај део популације како код широке, тако и код стручне јавности па, неретко, доводи и до низа практичних последица које се односе на третман и положај ових лица у друштву.

Велики проблем овог дела популације је маргинализованост и изоппштеност из опште друштвених збивања. Ова лица се отежано школују, а велики број њих се не школује уопште; отежано им је запошљавање, боље рећи, само мали број њих постаје финансијски независтан и сам привређује, па су и новчано и на сваки други начин зависни од својих породица.

У не малом броју случајева додатне потребе ових особа су велике у виду разних помагала, инвалидских колица, пелена које неки од њих доживотно носе, што изискује додатне трошкове. Како старање о њима захтева целодневни ангажман, мајке често раде скраћено или напуштају посао да би се о њима декватно старале, што финансијски додатно отежава ионако велике потешкоће ових породица. Примећено је да, под оваквим условима породичног живота који је лишен опуштености и лагодности и, често, под неиздрживим притиском додатних обавеза, не мали број очева, најпре ментално и емоционално, а онда и физички, напушта овакве породице.

Велики практични проблем ових лица је то што им родитељи у једном моменту толико остаре да не могу више да се на задовољавајући начин старају о њима, а често у породици нема више никога ко би бригу о њима преузео. Одређен број овакве деце бива потпуно напуштен од стране својих родитеља и препуштен држави на старање.  

Ево још једног проблема о коме мало ко размишља: шта се дешава када се овакво лице заљуби и пожели да заснује брак и породицу или, бар, да буде у вези са неким. Замислите са колико страхова родитељи овакве „деце“ (која у једном моменту напуне 20, 25 година иако су ментално на узрасту детета од 12-14 година), схвате да њихово чедо гаји одређене емоције према некој особи супротног пола. Ту су дилеме – шта учинити, дозволити или не, ако да – до које мере, да ли их пустити да буду сами, да ли им дозволити да сами оду негде, у обичну шетњу, шта ако пожеле нешто више од тога? То су све дилеме које по некад муче и родитеље деце која немају ни један проблем интелектуалне природе, а замислите какве су у овом контексту! То су дилеме на које, најчешће, нема одговора, а за њима следи патња и депресија тих лица која умеју да воле, без обзира на све, некад и чистије и отвореније јер нема интелектуалних и моралних ограничења каквих има код просечно интелигентних.

Инклузија

У последње време се доста инсистира на укључивању ових лица у нормалне токове живота, мењају се обрасци њиховог школовања, па се ради на томе да лако ометена лица, по посебним програмима, похађају регуларне школе уместо досадашњих „специјалних“, а да се у њима (мада овај термин „специјална школа“ формално више не постоји) нађу деца која до сада нису уопште била обухваћена школовањем (умерено и тешко ретардирани), где би се, према својим развојним могућностима, оспособљавали за различите активности и социјализовали.

Што се запошљавања тиче, уводи се обавеза да на одређен број запослених лица у приватном сектору, мора да се нађе једно или више лица са посебним потребама којима би се доделили адекватни послови прилагођени њиховим способностима. Приватна лица се од стране државе стимулишу на разне начине не би ли ангажовали лица са посебним потребама (ослобађају се дела пореза, дотира им се плата за такво лице у трајању од две године и слично, а у случају непоштовања законских обавеза се и кажњавају).  Цео процес назива се инклузија. Може се рећи да је код нас још увек у повоју и да се мора још много чекати док стварно не заживи и док општа популација не измени своје предрасуде према ментално ометеним лицима и прихвати их као било које друге своје суграђане.

Ево још једног запажања – категоризацијом ова лица добијају статус особа са одређеним степеном инвалидности, што им може донети одређене бенефите у финансијском погледу, али у имовинско-правном, они се третирају као правно неспособна лица. Сву правну одговорност у њихово име сноси лице које се о њима стара. Старатељ је најчешће родитељ, али и не мора бити – може то бити брат, сестра или неки други рођак или, чак, држава, ако особа нема никог ближег ко би био погодан за ту функцију. То значи да се такво лице које нема правну одговорност, не може ни удати ни оженити без дозволе старатеља, не може ни продати ни купити неку покретну или непокретну имовину, не може самостално наћи запослење ни донети било коју правно важећу одлуку и још много тога. Нажалост, у овом погледу могуће су и злоупотребе и манипулације.

Не треба занемарити став средине према лицима ометеним у развоју и њиховим породицама. Још се код нас среће срамота породице када се роди дете које је ометено и још увек је у средини присутна осуда, избегавање, изопштавање из разних друштвених збивања, исмевање, задиркивање и остало. Временом ове породице остају без пријатеља и сужавају комуникацију само на ужи круг породице.  Погледајте о чему говори текст на овом линку!

 Постоји негде тврдња да се степен цивилизованости једног друштва мери према његовом одоносу према старим и хендикепираним лицима. Пробајте сами да одредите где се налази наше друштво у односу на тај цивилизацијски контекст!

Advertisements

10 коментара (+додајте свој?)

  1. agroekonomija
    дец 22, 2011 @ 21:42:41

    Izvanredan članak. Lepo je da ste obradili i ovu temu.

    Одговор

  2. simonidinpsihoblog
    дец 22, 2011 @ 22:51:42

    Хвала!
    Чини ми се да они функционишу као неки паралелни свет, тако близу нас, а тако далеко!! Вреди да се о њима бар прича! Ја се трудим да радим и мало више од тога јер моје ученике, гимназијалце сваке године водим у Дом за децу без родитељског старања у Звечанској, где је највећи број деце ометен у развоју. Само да видите како неки робусни момци из гимназије цупкају на крилима неко ометено дете и певају му „Ивин воз“… Ту речи понестају да би се целокупан доживљај описао!!
    А о томе, ускоро нов чланак.

    Одговор

  3. GlisZoz
    дец 25, 2011 @ 15:38:59

    Svaka cast profesorka, Vi zaista ne gubite vreme. Malo ljudi je toliko posveceno onome sto radi, kao sto ste to Vi! Super Vam je blog! Kapa dole.:)

    Одговор

  4. simonidinpsihoblog
    дец 25, 2011 @ 19:57:12

    Хвала, драга моја, значи подршка, нарочито вас, ученика и највећих потенцијалних критичара!!

    Одговор

  5. Branko Baćović
    дец 30, 2011 @ 12:54:51

    Naše društvo je od silne muke i želje po samoodržanju razvilo sistem snage i grubosti. Što si snažniji i grublji – opstaješ. Što te manje pogađa nesreća oko tebe – ne ludiš. Što manje manje radiš na poboljšanju sistema – ostaješ izvan zatvora…

    Tako smo hteli – ne hteli razvili poluneosećajno društvo – kome je „kafanska“ kritika, jedini oblik „borbe“ protiv nepravilnosti. E kada to uvidimo… onda je malo proširujemo na psovanje u saobraćaju, pretrčavanje izvan pešačkog, pišanje u haustorima i slično!

    Trebalo bi prepoznavati takva ustrojstva u glavama i lagano ih menjati…
    kao uostalom i školstvo… o čemu sam pisao ovde…
    http://thetransformationblog.wordpress.com/2011/12/27/reci-ne-nasilju-i-bolnoj-statistici/

    U glavnom… napred 🙂

    Одговор

  6. KOD
    дец 30, 2011 @ 23:26:53

    Lep tekst Simonida, povedite djake na nas Inkluzivni bazar rukotvorina u februaru! 🙂
    A odnos ne samo prema starim, hendikepiranim, i generalno nemocnima je zaista test jedne nacije i njenog civilizacijskog dometa! Meni licno samo smeta boja koju ste odabrali za pisanje, mislim da izaziva napor kod citalaca, i imate jednu slovnu gresku u reci ISMEVANJE, imate visak J (ne treba ismejavanje!, u pretposlednjem pasusu!
    Mislim da bi bilo interesantno cuti vidjenje vasih djaka o susretima sa ljudima koji su drugaciji, iako spadaju u prosek, kao sto ste naveli!
    Pozdrav, Gabriela

    Одговор

    • simonidinpsihoblog
      дец 31, 2011 @ 01:11:25

      Хвала Вам на коментарима и информацијама. Чекамо фебруар!
      Што се боје текста тиче, хтела сам да се издваја од осталих, али ако је такав утисак, променићу!!
      А словна грешка – исправљена!! Хвала још једном и видимо се, надам се, ускоро!

      Одговор

      • KOD
        дец 31, 2011 @ 09:01:46

        Molim, nema na cemu! Sa bojama treba biti pazljiv, jer cesto znaju da razdrazuju, a vi kao psiholog to mozete da pretpostavite i efekte toga. Verujem da bi bilo interesantno eksperimentisati sa tim, al pitanje je i duzine i namene teksta. Mozda druga boja naslova, druga velicina slova, font, ako je moguce promeniti ga. Jel ste videli slike sa manifestacije? Pozdrav!

  7. simonidinpsihoblog
    јан 02, 2012 @ 00:04:18

    Боже, како је свет мали!!! Прошле недеље сам окачила по нашој школи (15. београдска гимназија) обавештење о бесплатним радионицама за омладину које сам добила на мејл,а ставила сам га и на школски блог http://xvdenobis.blogspot.com/ а сад укапирам да сте то, заправо, ви!!
    Да, све је у животу у некој вези.
    Радујем се фебруарском сусрету, а слике су вам очаравајуће. Ручни радови су и моја омиљена занимација (управо штрикам рукавице), али, на жалост, за то имам тако мало времена!! Моја деца су моји најдражи једачи времена, све поједу, до последње мрвице!!

    Одговор

  8. ljubisa
    јун 19, 2013 @ 05:29:19

    Lepo irealno razmisljanje, ali kako sa smanjenom IQ izvrsiti kategorizaciju tih osoba radi ostvarivanje svoji prava, bez subjektivih ocena raznih komisija.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

scoop.it

%d bloggers like this: